Hodanje po vatri

Наслов: Hodanje po vatri 15/6/2009, 23:50

Sposobnost otklanjanja - cak i prihvatanja – boli, u mnogim je religijama širom sveta znak vere. Ali ako postoji mesto na ovoj zemlji gdje više nego bilo gde drugde telo dobrovoljno trpi i unakazuje Bogu za ljubav, onda ono lezi duboko u džungli jugoistocne Šri Lanke, u Kataragami. Tamo – u hramu podjednako svetom indusima, muslimanima i budistima- ti obredi traju cele godine.
Hodanje po vatri Hodanje_po_vatri

U septembarskim svečanostima bičevanju se podvrgavaju uglavnom indusi, ali čak i tad se, u džamiju KHIZR THAKUJU, mogu videti muslimani koji se probadaju noževima i mačevima te uteruju čelične šiljke u telo. Kad padne mrak, zanos se usredsredjuje na drugo, privučen sjajem i titravim zrakom najmisterioznijeg od svih obreda – hodanjem po vatri.
Ognjište dugačko 6 do 10 metara mora se pripremati danima. Dim, plamen i na, kraju, usijani titravi zrak suočava pokajnike s obećanjem najsavršenijeg povezivanja sa bogovima induskog panteona. Godinama su praktični, mozda skeptični ljudi dolazili u Kataragamu, donoseći sprave za mjerenje temperature i pribor iz raznih laboratorija. Vise nema sumnje da temperatura kamenja u sredini dostiže 800 ili cak 1000 ° C.
Kandidati za to tesko iskušenje najprije u koloni dolaze do rijeke da po induističkom obredu operu celo telo. Potom polako i promisljeno kreću do ognjišta, izgovarajući reči molitve. Temperatura usijanog kamenja dovoljno je jaka da posmatrače drži na udaljenosti od nekoliko metara, ali induski svestenik koji predvodi pokajnike, bez oklijevanja ulazi u vatru. Bez otezanja ili zurbe prolazi s kraja na kraj, a potom se neuznemiren vraća.Ostali ga slede. Ne primjećuje se nikakav vidljiv znak straha, po završetku ni trag opekotina ili povreda – samo prazan izraz na licu, kao od iscrpljenosti, zanosa ili emocija. Potom se svi mirno razilaze.

Zapadni naučnici se vec gotovo 1 vijek trude da shvate taj fenomen: Godine 1922 francuski biskup u MYSORI u Indiji, monsinjor DESPAT URES, prisustvovao je na poziv lokalnog maharadze po vatri nekog muslimanskog mistika. Musliman je počeo tako da je jednog slugu iz palate gurnuo. "Čas, dva", pisao je biskup "Indijac se borio da izadje iz vatre, ali je odjednom užas na njegovom licu smijenio zapanjeni osmijeh, a on produžio duž jarka, smeškajući se onima koji su stajali sa strane". Potom je usledila neverovatna epizoda. Celi moharadžin orkestar umarširao je u vatru, s instrumentima u rukama i notama pričvršćenim na vrhu, dok je na vatru bacen još jedan tovar suvog palminog lisća da je užari. Biskup je napisao: "Uočio sam kako se plamen koji je poskočio da im lizne lica razdvaja oko razlicitih djelova instrumenata i samo treperi oko listova nota a da ih nije zapalio. Dvojica Engleza, vodja maharadjinog policijskog odreda i jedan gradjevinar, prošli su bez opekotina. Kad su se vratili u blizinu mjesta na kojem sam stajao, upitao sam ih sta misle o svemu. "Osjećali smo da smo u rerni, ali nas vatra nije pržila -- rekli su. Ceremonija se završila tako da je musliman odjednom pao u agoniju i trazio vode. Jedan je braman rekao biskupu: "On je na sebe preuzeo žar vatre".
U jesen 1935 HARRY PRICE je organizovao najstručnije ispitivanje fenomena hodanja po vatri koje je ikad sprovedeno. PRICE je uz pomoc članova Savjeta za parapsihološka istraživanja Londonskog univerziteta pratio hod po vatri mladog indijca KUDA BUHA koji se tek doselio u London . PRICE je ispisao pitanja na koja se nadao da će odgovoriti: "Da li se hodanje po vatri temelji na triku? Moze li to svako? Da li šetači pripremaju tabane? Mogu li svoju imunost prema vatri, koju tvrde da posjeduju, preneti na druge osobe? Da li šetači mažu tabane mješavinom stipse, sapuna i sode, kako se tvrdi? Moraju li biti u transu ili u zanosu? Moraju li biti religiozni? Da li pepeo stvara izolacioni sloj na vatri koji sprečava opekotine? Moze li šetac po vatri hodati ubrzano, ili može šetati? Da li posti, ili se nekako drugcije, mentalno i fizicki priprema za taj čin? HARRY PRICE možda nije na mnoga od ovih pitanja uspio odgovoriti, ali je svakako pripremio predstavu koja je za budućnost zabilježena na filmu od 16mm. Mladi Indijac KUDA BUX je odlučio, iz neutvrdjenih razloga, da se pojavi u crnom dugom kaputu i pantalonama. Na jedno od pitanja neposredno je odgovorio, jer je najprije užinao: nije morao postiti. Pregledana su mu stopala, potom su pazljivo umivena, osušena i izmerena mu je temperatura. Na jedan taban zalepljen je za eksperiment komadić flastera. U središtu vatre temperatura je iznosila 1400° C- više od temperature topljenja čelika. KUDA BUX je krenuo. Hodajući ujednačeno i smisleno, u četiri je koraka prešao gotovo 4 m dug jarak za 4,5 sekundi. Ubrzo nakon toga jos jednom, taj put za 4,3 sekunde. Profesori sa Londonskog univerziteta su pažljivo pregledali tabane mladog indijca i ..............ništa! Nikakve promene! Dva svedoka su bila tako impresionirana poduhvatom da su odlucili da sami pokušaju, ali su prošli neslavno - sa velikim opekotinama na tabanima! Kasnije je PRICE zabilježio:
Pre svakog prelaza, pepeo je bio pazljivo uklonjen tako da ne moze poslužiti kao izolacija.
Čini se da je vlažnost stopala, pre na štetu nego na pomoć, jer može prouzrokovati da se o njih prilepe usijani komadići.
Stopala ne moraju imati prekomerno tvrdu kozu.
KUDA BUX nije postio niti se uputio u neke posebne pripreme
Na tabanima nije bilo nikakvog posebnog balzama - doktor ih je oprao i potom osušio.
Imunitet od opeklina očito se ne može, bar u ovom slucaju, "preneti na druge ljude".

Jedan od fizičara zadužen za merenje temperature, bio je uveren da je eksperiment dao odgovor. "Hodanje kroz vatru zapravo je gimnastički poduhvat", izjavio je " noga nikad nije dosta dugo u dodru sa žarom da bi on izazvao opekotine". Fizičari su, pošto su izmjerili su da su tabani KUDE BUXA bili u dodiru s vatrom sa svakim korakom samo pola sekunde, pokusali pritisnuti ploču svog mjernog aparata na žar samo pola sekunde i izmerili temperaturu 15-20 ° C!
Doktor JEARL WALKER profesor fizike na Državnom univerzitetu u Klivlendu izveo neke eksperimente sa vodom i ustanovio da kod otprilike 210° C nastupa prilicno oštra promena, te da će kapi vode, umesto da ispare u deset sekundi ili manje, kako se to desava na nižoj temperaturi, poskakivati cijeli minut, čak i duze. Taj je efekat trajao sve do 500 i vise ° C. WALKER je snimio i krupne fotografije izbliza, na kojima se vidjelo da kapi zapravo nijesu dodirivale usijanu povrsinu zbog tankog sloja pare. WALKER je predpostavio da kapljice znoja ili vode na nogama šetača (neki prije nego što udju u vatru prolaze kroz plitke posude sa vodom) stvorit će takav zaštitni sloj dosta dugo da noge šetača mogu ostati nepovredjene. Doktor WALKER je odlučio da isproba svoju teoriju u koju je duboko verovao i ... uspeo je! Prešao je preko užarenog ognjišta bez ijedne opekotine!

Ne verujem da ima bilo kakvih trikova. Ne treba vam nikakvih tajanstvenih hemikalija da njima trljate noge, niti neka predhodna vjezba. Treba samo verovati i predati se.