antigona sofokle

Наслов: antigona sofokle 16/6/2009, 21:03

Antigona, Sofokle

Слика Антигоне, аутор Фредерик Лејтон

KNJIŽEVNA VRSTA :
Tragedija od sedam činova u dijalozima

STIL I JEZIK :

Kao u svim grčkim,te i u ostalim tragedijama u "Antigoni" nalazimo uzvišen način govora.Uz monologe i brojne dijaloge pisac povremeno upotrebljava kratke didaskalije kojima najčešće najavljuje odlazak jednog,a dolazak drugog lika ili upute koje je jadan lik dao nekom drugom liku na sceni.Uz dostojanstven govor nalazimo i druga obilježja tragedije:tragičan lik,tragičnu krivnju i naravno,tragičan završetak.Djelo sadrži i mnoga stilska izražajna sradstva poput epiteta,matafora,poredbi itd.

O PISCU:

Sofokle

Sofokle (Σοφοκλης) (rođen oko 495. god. pre n.e. na Kolonu Hipiju, umire 406. god. pre n.e. u Atini), jedan od najznačajnijih predstavnika helenske tragedije, pored Eshila i Euripida.

Život

Sofokle je zauzimao visoke državne položaje. Godine 443/2. p. n. e. imenovan je za helenotamiju, blagajnika savezničke blagajne. U ratu sa Samom (441-439) bio je član strateškog saveta zajedno sa Periklom. Poveravani su mu diplomatski poslovi. U diplomatskim misijama posetio je ostrva Hij i Lezb. Na Hiju se upoznao sa tragičarem Ijonom. Bio je izabran u komisiju Desetorice savetnika 413. god. p. n. e. koji su se dve godine kasnije pridružili Dvadesetorici oligarha i Veću od četiri stotine članova, zbog čega je mora da se brani pred uspostavljenom demokratijom.

Pored političke i diplomatske vršio je i svešteničku službu. Bio je sveštenik Amina i Helona, demona isceljivanja. Osnovao je na verskoj osnovi zajednicu za Muze koja je okupljala najslavnije umetnike, pesnike, muzičare, glumce.

Na nadgrobnom spomeniku bio je urezan natpis: «Krijem u ovom grobu Sofokla, koji je prvo mesto stekao tragičkom umetnošću, najčasniji ukras.» Iste godine dva komediografa, Aristofan u «Žabama» i Frinih u «Muzama» proslavili su Sofokla.

Dela

Sofokle je na tragičarskim nadmetanjima odneo je dvadeset i četiri puta pobedu. Smatra se da je prvu pobedu osvojio 468. god. p. n. e. svojim Triptolemom i to protiv Eshila. U Aleksandrijskoj biblioteci se nalazilo sto i trideset drama pod Sofoklovim imenom. Sto i četrnaest tragedija je poznato po naslovu, a sačuvano je samo sedam:

* Ajant,

* Elektra,

* Car Edip,

* Antigona,

* Edip na Kolonu,

* Trahinjanke,

* Filoktet.

Najveći deo njegove satirske igre Lovački psi pronađen je na jednom egipatskom papirusu 1911. god.

Poetičke odlike

Sofoklovo shvatanje života zasniva se na religiji, i njenim mitovima. Osnovna obeležja njegove naivne, patrijarhalne pobožnosti su poštovanje bogova molitvom i žrtvama, verovanje u njihova otkrivenja u snovima i proročanstvima, izvršavanje njihovih naređenja. Njegovu religioznost odlikuje moralna strogost, koja se zasniva na poštovanju neprikosnovenosti autoriteta božanstva. Bogovi određuju šta je moralno, šta je pravedno. Time se vrši apsolutisanje božije volje čime se odriče samostalnost ljudskom mišljenju. Čovekova samostalnost, nezavisnost, podređena je teonomiji, božijim zakonima. Čovekovim životom upravlja iracionalna, tajanstvena sila, apsolutna moć bogova po svojoj neprozrivoj mudrosti. Čovek ne može da utiče na svoju sudbinu. Ona je nepronicljiva i nedokučiva. Pobuna protiv sudbine besmislena je. Bez ikakve subjektivne krivice Edip pada kao žrtva objektivnih dešavanja. Sofokle uči da čovek sve što mu bogovi dodele mora hrabro da podnosi. Izvor tragičnosti se međutim nalazi i u ljudskom karakteru: to je radikalni individualizam oličen u Ajantu suprotstavljen načelu umerenosti, koje zastupa Odisej; ili radikalni autokratizam Kreonta, koji je suprotstavljen sveobuhvatnom božanskom principu, koji predstavlja Antigona.

Sofokle zagovara meru i skladnost poput Eshila, Platona i Aristotela. Junaci tragedije treba da deluju u skladu sa opštim, iskonskim principima i božanskim zakonima i da hrabro podnose sudbinu. Pesnik je svestan da u životu i pravednici stradaju, a rđe se izvlače.

Sofoklu je u tragičkoj umetnosti Eshil bio uzor. Tematiku je preuzimao iz mita i Homerovih epopeja. Za razliku od Eshila, kod Sofokla bogovi nisu u prvom planu tragičke radnje. Osnovu tragičke radnje Sofoklovih tragedija čini slobodna ljudska volja. Radnja se pokreće delanjem, aktivnošću samih protagonista. U svojoj odlučnosti, svojom voljom tragički junaci idu do kraja prema ostvarenju zamisli. Kao primer može poslužiti stradanje Edipovo, koje nije posledica naslednog prokletstva već njegove istrajnosti da sve okolnosti ispita do kraja i dođe do istine, otkrivajući u sebi krivca i grešnika. Edip pokazuje izuzetnu odlučnost i volju da sve istraži, ispita sve okolnosti kako bi na kraju shvatio da se neumitnoj sudbini ne može izmaći. Sofoklovu tragediju obeležava karakter koji je psihološki osvetljen i motivisan. Sofokle će reći da on «prikazuje ljude onakve kakvi treba da budu, a Euripid onakve kakvi jesu. Sofoklovi junaci su oblikovani prema idealnim normama. To je kod Sofokla svesni postupak. Jačinu karaktera glavnog junaka naglašava postupkom uvođenja junaka sa crtama karaktera suprotne prirode: hrabroj i odlučnoj Antigoni suprotstavljena je plašljiva Ismena. Sofokle je prvi tragičar koji je uveo junakinje.

Sofoklu se pripisuju određene pozorišne novine: uvođenje scenografije, trećeg glumca, povećanje hora od dvanaest na petnaest članova. Sofoklov hor ne utiče na radnju, on je samo pasivni posmatrač, radnju prati sa interesovanjem, a u svom sudu se ne uzdiže nad običnim ljudima.

Mjesto i vrijeme:
Atena oko petog stoljeća prije Krista.

Sadržaj:
Edip, kralj Tebe, je imao dvije kćeri i dva sina; Antigonu i Ismenu i Eteokla i Polinika. Kada je saznao da je ubio oca i oženio svoju majku, Edip se oslijepio i napustio Tebu. Antigona je krenula s njim. Nedugo nakon toga Eteoklo i Polinik su se posvađali oko vlasti. Eteoklo se udružio s Kreontom-svojim stricem i prognao Polinika iz Tebe. Oboje su nastojali uz sebe pridobiti Edipa, ali on je bacio prokletstvo na obojicu. Polinik se udružio s Argejcima i napao Tebu. Tebanci su pobjedili, ali su Eteoklo i Polinik poginuli. Kreont je počasno pokopao Eteokla, a Polinika je ostavio nepokopanog ispred zidina Tebe, zato što je izdao svoj grad. Edip je ubrzo umro i Antigona je došla u Tebu i odlučila sahraniti brata, iako je to Kreont zabranio. Pokušala je nagovoriti Ismenu da joj pomogne, ali se Ismena toliko bojala Kreonta da joj se nije usudila pomoći. Oko tijela su stajali stražari, ali su Bogovi odlučili pomoći Antigoni, te su podigli oluju. Stražari nisu ništa vidjeli i Antigona je pokopala brata. Ali tek što ga je pokopala oluja je prestala i stražari su je uhvatili. Kada su je doveli Kreontu ona je hrabro priznala i rekla mu da nije počinila zločin nego pobožno djelo, te ako se po svjetskim zakonima pobožnost kažnjava ona se ne boji smrti već čezne za njom. Kreont se na te riječi još više naljutio te je odlučio osuditi Antigonu i njenu sestru, jer je mislio da joj je Ismena pomogla. Ismena se toliko bojala Kreonta da je priznala nepočinjeno djelo. Antigona ne želi žrtvovati i Ismenu pa joj protuslovi, a Ismena se, želeći joj pomoći, poziva i na Antigoninog zaručnika Hamona-Kreontovog sina. Hamon upozorava Kreonta da se puk ne slaže s njim, ali Kreont se ne obazire na to. Kaže Hamonu da mu Antigona neće biti žena, a ovaj mu odvraća da neće ni umrijeti sama. Kreont odlučuje da Antigona neće umrijeti, ali neće ni živjeti u svijetu živih, te ju zazida u kraljevsku grobnicu. Nakon što odvedu Antigonu prorok Tirezij dolazi Kreontu i kaže mu da mora pokopati Polinika i pustiti Antigonu jer će inače prekršiti Božje zakone, te će to izazvati još smrti u njegovoj obitelji. Kreont se ipak odluči pokopati Polinika i osloboditi Antigonu. Priredi svečan pogreb Poliniku, ali kada dođe osloboditi Antigonu nađe ju obješenu, a Hemona kako ju oplakuje. Kada ga Hemon vidi pokuša ga ubiti, ali ne uspije, te počini samoubojstvo. Njegova majka Euridika počini samoubojstvo od žalosti za njim, a Kreont ostavljen sam počne se kajati i moliti Bogove da mu podare smrt.

po cinovima

Kratki sadržaj:
Prvi čin
Poslije smrti Polinika i Eteokla, koji su poginuli u međusobnom sukobu, vlast u Tebi preuzima njihov ujak Kreont. On je zabranio da se Polinikovo tijelo pokopa, jer je Polinik izdao domovinu, borio se protiv nje. Onaj tko prekrši tu zapovijed bit će kažnjen, i to smrću.

Drugi čin
Dolazi stražar i donosi lošu vijest da je netko prekršio zapovijed i pokopao Polinika. Stražar dovodi krivca za to djelo, Antigonu.

Treći čin
Kreont ju zbog tog čina osuđuje na smrt. Kreont i Antigona se suprostavljaju jedno drugom u nepomirljivom sukobu.
Antigona objašnjava za što se ona bori, za Božji zakon, ali moć je na strani novog vladara i Antigona mora umrijeti s Ismenom, sestrom, koja joj se sad pridružila.

Četvrti čin
Antigonin zaručnik, Hemon, traži od oca Kreonta milost za Antigonu.
Sva ta Hemonova preklinjanja nisu uspjela. Antigonu će za kaznu živu pokopati.
Peti čin
Tu počinje njezina tužaljka. Ona zajedno sa zborom oplakuje svoj život, kojem je uskraćena udaja. Antigona završava tužaljku sažeto, obrazloženim opravdanjem.

Šesti čin
Tiresije, prorok, dolazi i objavljuje da je Kreont zabranjujući sahranu, okaljao sebe i svoj grad. Ali i tada Kreont odbija da odstupi. Jedino pred prijetnjom nesreće on žurno, ali uzaludno mijenja odluku da Antigonu oslobodi.

Sedmi čin
Hemon dolazi u zatvor, nalazi Antigonu mrtvu i sam se ubija. Euridika, Kreontova žena, umire čim je saznala za sinovo samoubojstvo.
I tako Kreont ostaje sam kao puka sjena.

Наслов: Re: antigona sofokle 16/6/2009, 21:03

Likovi:
Antigona i Ismena -Edipove kćeri
Kreont-njihov ujak
Euridika-Kreontova žena
Heman-Kreontov sin
Tiresija-Prorok
Stražari, glasnici, zbor

Karakterizacija likova:

ANTIGONA : Samostalna je i bezkompromisna.Hrabra je i ustrajnkod svojih odluka.Osjeća sestrinsku ljubav i zato ne sluša tuđe naredbe,već slijedi svoje srce.Svesna posljedica srlja u propast.Ona je pozitivan lik svakom smislu vođen ljubavlju:"A ja samo za ljubav na ovaj dođoh svijet.Antigona se našla u neizbježnoj situaciji,tj.na nju je svaljena tkz.tragična krivnja koja je specifična za sve tragedije.Ona je imala na izbor slušati naredbu vladara i ponjet se bezosjećajno prema mrtvom bratu ili brata sahraniti,kako joj je govorilo srce.Ona je svoje srce i poslušala znajući što je čeka ako je netko otkrije.Toga se nije uopće bojala,jer je imala samojedan cilj koji je i ostvarila.Antigona je još jedan lik nam pisac pokušava objasniti i dokazati da je ljubav uvijek ispravna odluka i da je vrijedna čak i žrtvovanja.Upravo to je Antigona znala i slijedila.

KREONT : Apsolutistički vladar bezosjećajnog i hladnog srca.Naredba kojom zahtjeva poslušnost je bezobzirna mjera koja nije odraz volje puka,već njegova samovolja. Antigonu šalje u ponižavajuću smrt unatoč tome što je ona kći njegove sestre i zaručnica njegova sina.Mržnju uspije pobuditi i u vlastitom sinu kojeg ne sluša unatoč njegovoj razumnoj molbi da ne osudi Antigonu.Naprotiv, on čak želi nju ubiti pred njim :"Zar tako meni ti sine?No Olimpa mi mog veselitte neće dugo lavež taj.(pratnji)Dovedite mi omah onaj njegov skot.Nek umre tu pred licem zaručnika svog.Kreont je čovjek koji ne sluša nikog osim sebe i svoje hladno srce.Tek na kraju posluša Tiresiju zbog strahopoštovanja prema bogovima.Kao što se on bojibogova,narod Tebe se boji njega.Kreont je savršen primjer okrutnog vladara koji širi strah oko sebe.Ta ga ohololost i dovodi do propasti.On se naposlijetku i kaje, ali prekasno.Sudbina je već odlučila da ostane sam, propao kao otac,suprug i vladar.

Sukobi:
U Antigoni u sukob dolaze Kreont i Antigona zbog zahtjeva države i zahtjeva porodice, a kako ni Kreont ni Antigona ne odstupaju tragedija je neminovna. Kako se Kreont ogriješio i o Božje zakone postoji i sukob između Bogova i Kreonta, a budući da su Bogovi svemoćni, tu gubitnik mora biti Kreont.

Ideja:
Treba poštovati one zakone koji ne ugrožavaju ljudski moral i koji podstiču ljudsko dostojanstvo.

IZVANTEKSTOVNI ODNOSI :

Izvantekstovne odnose "Antigone" sadrži drama "Kralj Edip" koja je (kao što je već opisano u fabuli) usko povezana sa samom "Antigonom" .U djelu "Kralj Edip" se opisuje sukob Edipovih sinova i taj sukob se kasnije odražava na radnju "Antigone".Sami motiv "Antigone" se nalazi u "Kralju Edipu" u mržnji novog kralja Kreonta prema Antigoninom bratu Polniku kojeg Kreont optužuje za izdaju i zabranjuje njegov pokop.Može se čak reći da je "Antigona",na neki način,nastavak drame "Kralj Edip"

sta jos treba procitati:

Едип, грчки (Οιδιπους) (лат. Oedipus), херој из грчке митологије, син Лаја, краља Тебе и Јокасте. Проречено је да ће убити свог оца и оженити се мајком.

Митологија [уреди]

Пошто је његовом оцу Лају проречено да ће бити убијен од свог рођеног сина и да ће краљицу узети за жену, три дана након рођења сина, Лај је узео новорођенче и пробушио му ноге и завезао их и тако завезаног га однео на једну дивљу планину (Китара) и тамо га оставио код једног пастира. Из сажаљења према том новорођенчету тај пастир га је дао свом пријатељу који је такође био пастир и чувао стадо краља Полиба из Коринта.

Тај други пастир га је однео на двор краља Полиба и његове жене Меропе који су Едипа касније усвојили. По својим отеклим ногама је добио име „Оидипус“. У Коринту је растао без икаквог сазнања о свом пореклу.

Једног дана упутио се ка Делфском пророчишту да би сазнао истину о себи. Тамо му је проречено да ће убити свога оца и да ће оженити своју мајку. Не знајући да му то нису прави родитељи и због страха да не учини неко зло својој породици, Едип напушта Коринт и одлази за Тебу.

На путу ка Теби на једној раскрсници сусреће се са Лајом који је био у пратњи својих чувара. Лај је мислио да је Едип неки разбојник и није хтео да га пусти да прође. Едип се разбеснео и у љутини убио Лаја и већину његових пратиоца, осим једног који се дао у бекство. Тиме се остварило једно од два пророчанства која су му проречена.

На улазу у Тебу Едип је наишао на Сфингу која је терорисала становништво Тебе и прождирала пролазнике који нису знали да реше њене загонетке. Едип је, међутим, решио њену загонетку и Сфинга се бацила у море.

За награду Едип је проглашен Лајевим наследником и постао владар Тебе а краљицу Јокасту (своју мајку) је добио за жену. Тиме се испуњава и друго пророчанство.

Јокаста му је родила четворо деце, прво два сина близанца Етоклеа и Полиникеа, затим две кћерке, старију Антигону и млађу Исмену. Дуго година живели су срећно и праведно владали Тебом, док се једног дана није појавила зараза коју су богови послали, а од које није било лека. Незадовољни Тебанци се обратише краљу за помоћ, пошто им је већ једном помогао у случају са Сфингом. Едип шаље Јокастиног брата, свог ујака Креонта у Делфе да сазна истину о зарази. Пророчанство из Делфа објављује да треба да се пронађе убица краља Лаја, и да се обелодани тај злочин, да би се Теба ослободила те заразе.

Едип жели сам да открије тај злочин, и тако долази до сазнања да је он тај који је убио свога оца краља Лаја и оженио своју мајку Јокасту. Када је Јокаста то дознала, одмах се обесила, а Едип је сам себи ископао очи. Креон, брат Јокастин постаје краљ Тебе и протерује Едипа из града. Тако ослепљен Едип у пратњи своје старије кћерке Антигоне лута неколико година по свету док није умро у Колону, једној светој шуми поред Атине.

Софокле је у више својих трагедија вешто описао Едипа.

Сигмунд Фројд је у својој психоаналитичкој теорији појаву у раном детињству назвао Едиповим комплексом.

Едипов комплекс је по фројдовској теорији скуп љубавних и непријатељских осећања које свако дете осећа према родитељима (сексуална наклоност ка родитељу супротног пола и мржња према родитељу истог пола који се доживљава као супарник). Нормалан исход Едиповог комплекса је идентификација са родитељем истог пола.

Ваља имати у виду да је фројдовско становиште само једно од више присутних, и да није општеприхваћено.